Zašto fizičko kažnjavanje dece nije rešenje?

U mnogim zemljama je vaspitanje batinama zakonom zabranjeno, ali se i dalje mnogo praktikuje kao vaspitna mera, pogotovo na našim balkanskim prostorima. Mnogi ljudi tvrde da ne umeju drugačije i da su batine za dobrobit dece, ali je istina daleko dalja od toga, i ako ste vi jedni od njih, savetujem da pročitate tekst do kraja i otvorite se za drugačije objašnjenje.

Zašto fizičko kažnjavanje dece nije prihvatljivo?

Zamislite da ste vi osoba koju jako frustrira neko i naljuti se, i za tu ljutnju dobije pretnje, deranje i batine od ljudi koje najviše voli na svetu i bez kojih se oseća kao da će se raspasti. Zamislite da ste vi osoba koja se rasplače i koja oseća tugu i bol u telu koje se grči, a opet ljudi koje najviše volite vas izignorišu i kažu, ma nije ti ništa, to je sitnica. Zamislite sad da imate strašan bol i ili ste usamljeni i fali vam podrška i zovete nekog koga najviše na svetu volite, a taj neko leži u drugoj sobi, čuje vas, ali ne dolazi da vas vidi.

Kako biste se osećali da vam to neko radi? Kakvo mišljenje o sebi biste stekli u odnosu na te ljude koji vas kad vam je najviše nežnosti potrebno, odbace, ignorišu, istuku? Sad zamislite da nemate ni razvijen mozak, mehanizme regulacije, da kada napravite neprijatnu situaciju dok se inatite jer ne umete drugačije, i umesto da taj neko koga najviše volite vam pokaže kako drugačije možete da to iskažete, vas istuče pa vi pored te ljutnje i prejakih emocija dobijete i fizički bol, pretrnete od straha, nosite grč u sebi. Da li možete vi da se setite kako ste se sećali kad su vas tukli? Zašto mislite da je dobro da vaše dete oseća takvu bol takođe i da guši svoj bol? Zamislite da ste beba koja ne može sebe da zbrine, da se najede, da preživi, ne može da kaže šta joj treba i jedini način da skrene pažnju je da plače i vrišti. Zamislite da vi tako tražite pomoć i da baš niko ne dolazi. Zamislite da imate malo više godina i da za svaki pojačan stid, ljutnju i inat, zamislite da dobijete svoju volju i imate svoje želje i za sve što nije u skladu sa roditeljivim željama dobijete batine. Kako biste se vi osećali?

Koliko god dečija volja ili emocije delovali prenaglašeno nama odraslima, ona ne bi trebalo da se zaguši batinama, nego da se dete pusti da se isprazni i tek kad se smiri da se sa njim razgovara. Najveći problem se stvara kada mi kao roditelji ocenjujemo da je detetovo ponašanje u odnosu na nas i da ono nama nešto radi. Dete nama ništa ne radi, ono radi sebe, a mi smo tu da ga regulišemo. Stvar može da se menja tek kad počnemo da razumemo detetov svet i razumemo šta ono radi i zašto to radi, a to izostaje ukoliko ne želimo da se uopšte udubimo u to. Dete ne pokušava da manipuliše roditelja niti da frustrira roditelja, ono pokušava da ostvari svoju volju i iskaže svoju individualnost, da nauči da se ponaša i ono je frustrirano sa milion pravila koji se odjednom nameću. To ne znači da mi kao odrasli moramo da ih pustimo da rade šta hoće. To znači da treba da pronađemo optimalan način da ih vaspitamo, bez da im rušimo njihove granice batinama jer to ostavlja ogroman niz posledica, a navešću samo neke.

Batine mogu ometati pravilan emocionalni razvoj deteta. Deca koja su izložena fizičkom nasilju imaju veću verovatnoću da razviju poteškoće s regulacijom emocija u budućnosti, kao što su agresija, bes ili depresija. Fizičko kažnjavanje dece mogu dovesti do ozbiljne emocionalne povrede gde dete može doživeti stid, krivicu, bespomoćnost i osećaj manje vrednosti, i sve to negativno utiče na njihovo samopoštovanje. Deca koja su izložena fizičkom kažnjavanju često žive u strahu od ponovnog nasilja, može da im raste anksioznost i napetost i to može imati dugotrajne posledice na njihovo mentalno zdravlje. Deca takođe mogu razviti strah od roditelja i udaljiti se emocionalno, što otežava uspostavljanje zdravog odnosa temeljenog na poverenju i ljubavi. Jer, roditelj je osoba koju volimo najviše na svetu i kojoj najviše verujemo i kako da nastavimo to poverenje prema nekome ko nas zlostavlja?

Važno je napomenuti i da ako su deca izložena nasilju imaju veću verovatnoću da će i sama biti nasilna prema drugima u budućnosti ili da će imati nasilne porive prema drugima. To nasilje možda nikad ne postane fizičko, ali može da bude i verbalno. Kada roditelji koriste fizičko kažnjavanje kao vaspitni način, on šalje poruku da je nasilje prihvatljivo i da se problemi mogu rešavati agresijom.

Šta je sve zlostavljanje dece?

Sve. Ne postoji ono, istučem ih jednom pa se smire. Ili, ne tučem ih stalno, to je vaspitna mera. Sve je to zlostavljanje. Svako probijanje granica deteta je zlostavljanje, namerno nanošenje fizičke boli, i povreda deteta je zlostavljanje. Svaki šamar, udarac, a ne samo davljenje, gušenje i ostale krajnosti maltretiranja dece. Zlostavljanje je i verbalno ponižavanje, omalovažavanje, zastrašivanje – vaspitanje strahom, pretnje, zanemarivanje dečijih osećanja, ignorisanje ili ismevanje. Zanemarivanje je takođe prisutno kao nedostatak pružanja osnovne brige, podrške i pažnje, njihove ishrane, zdravstvene zaštite, obrazovanja, sigurnosti i slično. Tu je naravno i seksualno zlostavljanje.

Šta mislite, koja zlostavljanja se u društvu osuđuju, a koja prolaze neprimetna? Fizičko i emocionalno zlostavljanje su takođi zlostavljanja i ostavljaju ogromne posledice, ali se kod nas, kada se govori o zlostavljanju, govori samo o seksualnom zlostavljanju ili zanemarivanju u vidu higijene ili ishrane.

Zašto je to sve zlostavljanje? Zato što nanose štetu i krše osnovna prava deteta. Krši osnovne vrednosti jednakosti, poštovanja i zaštite deteta.

Evo primera. Ako odrasla osoba tuče drugu odraslu osobu, zašto to smatramo nasiljem i jako osuđujemo, a kad roditelj tuče dete to smatramo vaspitnom merom? Nasilje nad decom je u neku ruku još gori oblik nasilja nego nasilje odraslog nad odraslim. Dete je apsolutno bespomoćno i zavisi u svakom smislu od roditelja, i nasilje nad njim je iskazivanje moći i veličine nad nekim ko ne može da se brani, koliko god to racionalizovali da je to za njihovo dobro. Jedini razlog zašto to radimo je zato što ne možemo da izađemo na kraj sa njihovim nestašlucima, ali to nije krivica deteta, nego NAŠA odgovornost. Da potražimo pomoć, pročitamo knjige o roditeljstvu, tražimo savet, vidimo kako da rešimo izazov sa njima, a da ga ne povređujemo emocionalno.

Ako je dete “bezobrazno”, ono pokušava da skrene pažnju na sebe, zašto se onda pitamo kako da mu pokažemo ko je glavni, umesto da shvatimo šta mu fali i koje potrebe mu nismo zadovoljili? Dete je apsolutno moguće vaspitati bez batina, čak i ona najnemirnije dete. Govorenjem da su oni problem, a ne mi, mi skidamo odgovornost sa sebe i krivimo nekog ko je apsolutno nedužan kako ne bismo morali ništa da promenimo kod sebe. Taj naš kapacitet je problem tu i na njemu treba da radimo. Da priznamo da ne umemo i da nam treba pomoć onih koji znaju. Zašto mislimo da možemo da imamo sve kapacitete da odgajamo ljudsko biće, kad su kapaciteti i nama bili limitirani? Roditeljstvo je veština i o njemu treba da učimo, kao što je veština održavanja zdravog partnerskog odnosa, kao što treba da učimo o veštini konstantnog rada i mnogih drugih o kojima često mislimo da se te stvari samo dešavaju, i da se o njima ne uči. Ako smo roditelj, treba da damo sve od sebe da odrastemo u tom smislu zrele odgovornosti i da preuzmemo svoju odgovornost za to dete i u emocionalnom smislu, ne samo u operativnom. Sve ostalo su izgovori.

“Tako su mene pa šta mi fali”

Kod nas se koristi onaj izjava kako su i nas tukli pa šta nam fali pa ću u tom konktestu dati nekoliko primera šta nam fali, a nismo svesni da nam fali i nismo nikad doveli u vezu sa ovim. Ukoliko roditelj zlostavlja dete, to je već ogroman alarm da je i njemu učinjeno slično i da je deo emocionalne inteligencije i empatije ostao neprorađen, dakle to je prva stvar koja nam fali. Nijedan svestan roditelj ne bi se iživljavao nad bespomoćnim bićem koliko god da ga ono trigeruje i imao bi svest da je to zlostavljanje i ne bi to nipoadaštavao izgovorima. To je prvi znak da nam “nešto fali”, ali pošto nam je to standard i ne znamo za drugačije, mi se krijemo iza te fraze da nam ništa ne fali.

Ako mi ne umemo da razumemo zašto dete vrišti, udara, grebe, zašto je ljuto i skreće pažnju na sebe i to objašnjavamo bezobrazlukom, i ne shvatamo da neke potrebe tog deteta ne zadovoljavamo, to znači da nismo povezani sa svojim osećanjima, da ih ignorišemo ili potiskujemo i izbegavamo. Jer, da nam naša osećanja nisu preplavljujuća, ne bi nam bila ni njihova, ali mi često nemamo nikakvu svest da nam to “fali” jer tako smo naučili da živimo, koliko god da je neefektivno. Kada ne prihvatamo osećanja deteta i ne možemo da ih razumemo, prihvatimo, objasnimo detetu jer, dete uči i nema kapacitet da razume kao odrasli, a mi ga tretiramo kao da je odraslo, to znači da su i nama osećanja branjena i da ni sami to nismo proradili. I tu nam fali povezivanja sa sobom i razumevanja sebe.

Iz tog sniženog kapaciteta imamo brdo poteškoća u raznim odnosima oko sebe, možemo da bežimo iz konflikta, da se koristimo pasivnom agresijom ili nabijanjem krivice drugim ljudima pošto ne umemo da verbalizujemo svoja osećanja i ne preuzimamo odgovornost za njih. Možemo da imamo prevelike zahteve od partnera, da ih kontrolišemo, i obično i nađemo partnere koji imaju slične emocionalne kapacitete. Ako nam je volja gušena batinama, moguće da nećemo biti konstantni u životu u odnosima, poslu, da ćemo mnogo maštati, a malo raditi na promenama, da ćemo uvek nalaziti izgovore za stvari koje nismo postigli, da ćemo se radije okretati nekim magijskim rešenjima nego preuzimanjem odgovornosti da mi sami nešto stvorimo svojim veštinama i slično. Takva pozicija je vrlo vezana, ne čini nas slobodnom i u poziciji smo konstantne žrtve.

Ukoliko prebacujemo odgovornost na bespomoćno dete, a mi smo roditelj, tu nam fali emocionalne zrelosti i prihvatanja sopstvene odgovornosti za sopstveni život, a ta odgovornost se onda preliva na razne druge aspekte života pa nam je tako, verovatno, oslabljen i kapacitet za rad, kapacitet za zrele odnose i slično. Ukoliko odbacujemo svako objašnjenje i držimo se samo svog i ne otvaramo se za drugačije, znači da je naša rana iz detinjstva toliko velika da nam mozak ne dozvoljava da uopšte dotaknemo taj bolni deo, a kamoli da ga proradimo. S druge strane, ukoliko smo nedosledni s detetom, jedan dan se smejemo na njegov neštaluk, a drugi dan se deremo, dete doživljava emocionalnu povredu i ono je zbunjeno reakcijama. Naša odgovornost je da budemo konzistentni u odlukama i ako imamo poteškoće sa time, to je takođe verovatno jer smo i mi odgajani na sličan način.

Moguće je i da su naši odnosi zasnovani na dosta nezdravom vezivanju, da se služimo kontraveštinama i mnogim mehanizmima odbrane. Moguće je da vučemo dosta krivice, stida, straha i da im ne dozvoljavamo da izađu na površinu. Sve navedeno je samo mogućnost i nije uvek 1 kroz 1 da će sve to da se desi jer zavisi od strukture ličnosti, veličine povreda koje su se dešavale i odbrana koje su deca razvila kao odgovor na agresiju ili zanemarivanje.

Sve ove posledice, a ima ih da se napiše cela knjiga, su najčešće odraz vaspitanja i koliko god naši roditelji radili najbolje što mogu, oni ipak, ne umeju uvek najbolje i zato je važno da sami proradimo na sebi i razvijemo naše kapacitete. Sve ove kapacitete je moguće unaprediti i razviti, i to razvijanje može da traje godinama, ali uprkos godina i godina, one se retko mogu razviti do nivoa koji ima dete koje je u startu dobijalo sve te kapacitete. Zato je dodatno važno da učinimo sve što je u našoj moći i radimo na sebi koliko god je moguće jer je to preduslov i za našu decu.

Kako vaspitavati decu bez batina?

Na kraju dolazimo do zlata vrednog pitanja, na koje ne postoji jasan odgovor. Svako dete je drugačije i svaki roditelj je drugačiji i za svaki, ukoliko roditelj ne ume da prepozna sam, je korisno konsultovati se sa stručnjacima, ali postoje neke smernice kako to raditi.

Jasne granice i njihova doslednost. Kada postavimo jasnu granicu detetu onda je i ispoštujemo, ne pokleknemo u supermarketu kad krene da ima tantrum, ne pokleknemo kad smo umorni došli s posla, nego kad ostajemo istrajni u granici. Granice nisu pretnja ili zaplašivanje, one su jasna pravila pod kojim želite da živite pod istim krovom. Jasnom komunikacijom dajemo detetu do znanja šta da očekuje, ne lažemo ga, ne sakrivamo se kad izlazimo iz kuće da lakše podnesemo plač, bivamo iskreni sa detetom i sa njim smo kad se podižu neprijatne emocije, dajemo mu do znanja da nije samo.

Ne priređujemo mu velike šokove i promene bez preke potrebe, kreiramo jedno sigurno okruženje. Usmeravamo im pažnju umesto što im uzimamo igračke iz ruke, razgovaramo sa njima, ne kritikujemo njih nego njihovo ponašanje, poručujemo uvek da ih bezuslovno volimo šta god uradili. Načina je jako puno, ali da bismo ih sproveli u delo, moramo da proradimo svoje emocionalne rane. Njih teško možemo do kraja proraditi sami, ali postoji mnoštvo besplatnih sadržaja od kojih možete početi. Za potpun efekat i za zaceljivanje svojih rana bih ipak posavetovala da pronađete stručnjaka koji vam može pomoći u tome.

Ako vam je tekst značio i imate dodatnih pitanja, napišite mi dole u komentarima. Ukoliko mislite da je tekst koristan i za ljude oko vas, slobodno da podelite jer to može da poveća vidljivost i značiće mi da znam da vam ovo što radim i koristi. Ukoliko želite, pretplatite se na mejling listu kako bi vam moji njuzleteri i novi tekstovi sa bloga stizali na imejl. Hvala vam što ste ovde.