Zašto je važno emocionalne zadovoljavati potrebe dece?

Deca se rađaju sa potrebom da budu nahranjena, dovoljno ugrejana, oprana tj.da imaju dobru higijenu, da dobro spavaju, ali i da budu mažena, voljena, sa potrebom da ih neko grli i pokazuje naklonost. Oni traže emocionalnu vezu i pažnju od svojih roditelja, ili ljudi koji se brinu o njoj. Njima je potrebna toplina i ljubav da bi se osećale sigurno i zaštićeno, ali i stimulacija kako bi razvile svoje motoričke, kognitivne i senzorne sposobnosti. Dete se rađa sa mnogim potrebama i taj period je sa razlogom izazovan za svakog roditelja. Ovde ćemo govoriti o potrebama deteta dok je beba i u prvim godinama svog života (naravno, sve se to podrazumeva i na kasniji period, ali ovaj period je izuzetno važan).

Kako na delu izgleda zadovoljavanje detetovih potreba?

Moguće je da svi od nas donekle znaju da nabroje koje su potrebe deteta, ali izazovi i poteškoće se javljaju kada ne znamo šta tačno treba raditi da bi dete te stvari dobilo i kako pomenute potrebe deteta treba primeniti na delu. Obično vlada mišljenje da je urađeno dovoljno ako je dete nahranjeno, presvučeno i uspavano, i iako je i to dovoljno težak posao za roditelja, to je samo deo zadovoljenja njihovih potreba. U emocionalno zadovoljavanje se ubraja i redovno i konstantno pružanje pažnje kada ono to želi, maženje i ljuljanje deteta kada plače i kada je uznemireno što je suprotno od ostavljanja beba da se uspavaju plačući.

To bi značilo da bi roditelj trebalo da razume i saoseća se sa osećanjima koje beba, kasnije i dete ima, da bude podržavajuć, negujuć, lekovit roditelj, da bude predvidiv sa svojim reakcijama i konstantan u njima. Kasnije, kada beba poraste, roditelj bi trebalo da pomogne svom detetu da izrazi svoje emocije na zdrav način, da ih prepozna i da ih objasni detetu, da mu se ne podsmeva ili ih ne ignoriše jer su to “dečije gluposti”, da mu pomogne da se nosi sa neprijatnim osećanjima, da dete uči granicama, da ga ne postiđuje dodatno, da mu ne guši emocije i da ne bude grub i agresivan kada je dete uznemireno. Da osluškuje i traži razlog zašto se dete ponaša na određen način dok je malo i da ne sklizne u razmišljanje da je bezobrazno, da to namerno radi, da manipuliše i slično.

Deca nemaju dovoljno razvijen mozak i ona uče da se regulišu i roditelj treba da bude prisutan da im pomogne da kroz tu fazu prođu uspešno. Isto tako, roditelji pomažu detetu da izgradi samopoštovanje tako što razgovaraju sa njim, hvale njegove ili njene uspehe, priznaju njegove napore, i to sve rade konstantno.

Kao što možemo da vidimo iz priloženog, posao roditelja je mnogo zahtevan i mnogo sveobuhvatniji od zadovoljenja fizioloških potreba deteta.

Zašto je zadovoljavanje njihovih potreba važno?

Često će roditelji pronaći izgovor zašto oni ne rade navedene stvari, ili će tvrditi da to nije važno jer “kako su mene, pa mi ništa ne fali”, ili će govoriti da su im deca nemoguća i da ne postoji drugi način izaći s njima na kraj osim agresije, ili će reći da ih deca manipulišu i moraju da im pokažu da tako ne smeju i slično. A ukoliko se prema deci ophodimo na način suprotan od gore navedenog, to znači da nam verovatno ipak dosta toga fali, pre svega, emocionalne zrelosti, ali je uopšte nismo svesni. I to je u redu, jer nismo birali kako ćemo odrasti, ali je razlika što sad možemo da biramo šta ćemo sa time da uradimo.

Adekvatno odgovaranje na detetove potrebe stvara emocionalnu sigurnost i stabilnost i stavlja temelj za dalji život, dete tad razume svoja i tuđa osećanja, ima sposobnost za empatiju i razvoj zdravih odnosa sa ljudima oko sebe tokom života. Ono izgrađuje svoje samopouzdanje i samopoštovanje i ako ga roditelji vaspitavaju postavljajući granice umesto ucenama ili batinama, dete može da veruje da vredi takvo kakvo je i ne pokušava da zadovolji potrebe roditelja kako bi dobilo ljubav. Kada dete nauči u detinjstvu da mora da bude dobro jer će samo onda da bude voljeno, takav obrazac može da nastavlja kroz život i okuplja ljude oko sebe kojima će stalno morati da se dokazuje da bi bilo voljeno, sve dok to ne osvesti i ne krene da menja i zaceljuje svoje rane iz detinjstva.

I svako to adekvatno odgovaranje na dečije potrebe treba da bude konstantno, jer ako jedan dan dete dobije smeh kao reakciju na nestašluk, drugi dan batine, treći dan prekor i tako u krug, dete postaje zbunjeno i anksiozno jer su granice labave i ono ne ume da nauči lekciju jer i ne razume šta se od njega očekuje. Roditelj mora da bude predvidljiv.

Ako je dete zbrinjavano na adekvatan način u detinjstvu, ono može u odraslom dobu da reguliše svoje emocije na zdrav način, neće ih potiskivati ili ignorisati, radije će izabrati asertivnost umesto agresije ili pasivne agresije, lakše će mu biti da vodi jasnu komunikaciju umesto nabijanja krivice drugim ljudima i moći će uspešnije da se nosi sa stresnim situacijama u životu. Uspeće podosta lakše od ostale dece koja nisu tako odrastala da dostigne emocionalnu zrelost, da preuzima odgovornost za svoj život i da gradi zdrave i kvalitetne odnose sa partnerom nasuprot odigravanja žrtve.

I još mnogo, mnogo različitih obrazaca koji mogu da nastanu. Malo li je?

Dete koje nije imalo roditelje koji adekvatno odgovaraju na njihove potrebe može razviti anksioznost, depresiju ili sumnjičavost prema drugim ljudima, teže će razvijati bliske odnose i može imati poteškoće u izgradnji poverenja sa ljudima oko sebe. Može da bude impulsivno, može da ne veruje dovoljno u sebe, da ima poteškoća da izgradi kvalitetan odnos sa partnerom, može da se oseća izgubljeno tokom života. Takva deca kasnije u životu mogu da imaju poteškoće da ucelove stvarnost, srljaju iz jedne u drugu krajnost, ne izražavaju se jasno, teško tolerišu frustraciju i ne mogu da podnesu konflikte, imaju sklonost za zavisnostima (počevši od slatkiša ili tv serija do droge), nema konstantnost ni jaku volju niti inicijativu za promene. Takvo odrastanje može da stvori i traume kod dece, i razne mentalne poremećaje u kasnijem životu.

Kako izaći na kraj sa detetovim potrebama?

Znajući kako treba sa decom, i šta može da se desi ukoliko se ne postupa sa decom na taj način, sledi pitanje, i kako to uspeti?

Za to bi trebalo da se vratimo par koraka u nazad. Detetove potrebe će nam svakako biti previše, ali jedan od razloga zašto su potrebe deteta i više nego previše za nas se javlja kada nismo dovoljno povezani sa sobom, kada nemamo kontrolu svojih emocija, kada nismo radili na sopstvenoj emocionalnoj inteligenciji, kada nismo saznali dovoljno o razvoju deteta pre samog rođenja. Ili, kada nismo doneli odluke kako ćemo vaspitati tu decu, kada nismo vodili te razgovore sa partnerom, kada smo u roditeljstvo ušli iz svojih pobuda da imamo decu, da sebe usrećimo najpre, nerazmišljajući kako ćemo se nositi sa detetovim potrebama.

Koliko god bilo teško, rešenje postoji, ali je nekomforno, i nalazi se pre svega kada postanemo iskreni sami sa sobom i kad poželimo da vidimo u čemu možda grešimo. U prihvatanju da ne znamo sve i da ne možemo da znamo sve, i da je u redu da pitamo, čitamo, istražujemo, interesujemo se. Nalazi se u isprobavanju novih načina i vežbanje novih reakcija. Nalazi se u otvaranju očiju i širenja vidika za drugačije, za novo, u volji da uradimo bolje, nalazi se u odluci da ne prenesemo detetu nezdrave obrasce nošenja sa emocijama i ponašanja, u odluci da im damo bolje kako bi im bilo lakše jednog dana i sve to se nalazi u nama samima.

Dokle god mi ne radimo na sebi, i ne osvestimo svoje obrasce, svoje bolne tačke, svoje trigere i emocionalne (ne)kompetencije, svoje traume za koje često i ne znamo da su traume, i ne radimo na njihovom unapređenju, ne možemo ni pružiti svom detetu ono što mu je neophodno da kroz život korača što stabilnije. Ne možemo deci dati ono što mi sami nemamo. Jedan deo možemo osvestiti sami, ali sve ono što nije svesno teško da ćemo uspeti da osvestimo ukoliko ne napravimo radni savez sa stručnjakom.

Zato je važno. I baš nikad nije kasno da se počne sa radom na sebi.