Šta ako nisi u pravu?

Uverenja i kako oblikuju naš život

Šta ako uverenja koja si stekla u ranom dobu i po kojima živiš i donosiš odluke zapravo nisu tačna? Šta ako tvoja istina koju si uzela zdravo za gotovo i nikad je ne bi preispitala nije univerzalna istina za svaku osobu? Šta ako je ono što smatraš nemogućim ipak moguće?

Zamisli to ovako. Kao dete si čula da se do novca dolazi samo prljavim radnjama. Da ga imaju samo kriminalci, šverceri i slični. Pričali su ti da je život naporan i težak, a to si i sama gledala oko sebe, a čula si i da je svaki brak loš, da ljubav prestaje nakon nekoliko godina i da se tu ništa ne može. Možda si učena da uvek paziš kako se ponašaš i da brineš šta će drugi reći. Ili su ti govorili nešto podosta banalno – da se ne praviš važna, da si sebična, smejali su ti se zbog tvog nosa, govorili da ti ne ide matematika i da nisi dovoljno dobra/pametna/sposobna/stručna/lepa ili šta sve ne da ostvariš neku svoju nameru.
To sve što si usvojila tada si usvojila kao apsolutnu istinu, nikad nisi ni pomislila da to dovedeš u pitanje i ako nisi radila na tome, na sebi, na svom ličnom razvoju, tvoj život je ogledalo tih i još na stotine drugih uverenja.

Kako bi danas izgledala osoba koja ima ova uverenja?

Recimo da se ona zove Marija. Danas Marija radi prosečan ili ispodprosečan posao sa istom takvom zaradom i svaku šansu za nečim većim ona nesvesno sabotira jer smatra da bi onda i ona morala da “igra prljavo”. Javlja joj se osećaj krivice i stida i brzo se vraća u svoje poznate okvire, iako ih prezire. Ona ima nekvalitetan odnos s partnerom u kome nema poštovanja, ali ne menja ništa jer ne smatra da može bolje da nađe, a i ne veruje da zaslužuje jer nije dovoljna. Iz istog razloga ona ne sledi svoje snove i svoje talente je tužno spakovala u fioku objasnivši da svakako nikad ne bi uspela jer nije dovoljno dobra.

Ona pazi na tuđe potrebe više nego na svoje, izvršava tuđe dužnosti, tu je za svakog iako ih sve krišom ogovara i ljuta je što joj se puno traži. Marija nema jake granice i izgrađene standarde nego se više brine kako da sačuva sliku o sebi da bi bila prihvaćena i šta će drugi reći, kako ne bi bila sebična i brinula o sebi. Krije svoje uspehe i postignuća, čak ih se i stidi i ne smatra ih nimalo velikim, ako je neko pohvali, ona nađe način da to umanji, nema izgrađeno samopoštovanje i samopouzdanje jer je sabotirana da iskaže svoje umeće kao dete (ne pravi se važna, ne skreći pažnju na sebe). Ona nesvesno izaziva mnoge fiziološke i telesne senzacije i prave bolesti (da, dokazano je da možemo sami da izazovemo bolesti kao mehanizam odbrane ili potvrde, naravno, potpuno nesvesno). Ona je nezadovoljna, tužna, frustrirana, nesrećna, često uplašena, možda i depresivna, oseća se isprazno i nema mnogo čemu da se raduje, sreću traži spolja i uvek joj samo još nešto fali da bi stvari bile potaman, a kad i to nešto dobije, pojavi se novo nešto. Ona se obično žali, razočarana je što joj ljudi ne poklanjaju više pažnje jer je ona tu za druge, oseća se nevažnom, ne traži pomoć jer misli da i sama sve zna i svoje stanje pokušava da zaleči self-help videima na jutjubu. I još mnogo toga.
Scenario može biti i puno blaži, ali i puno radikalniji.

Sva ova stanja ne moraju nužno da dođu iz prvobitno pomenutih uverenja, ovo je karikiranje, ali ovakva stanja dolaze iz naših unutrašnjih nepočišćenih tegoba, decenijama ućutkivanim.

Za njih je ovakav život jedini moguć. A kako onda nekima život nije ništa od ovoga, nego žive u obilju, s izgrađenim standardima i samopouzdanjem, i iako imaju svoje izazove, rešavaju ih na način da im ne remeti izgrađenu suštinu? Marija bi za takve ljude našla izgovor da je ili njima lako jer su rođeni pod srećnom zvezdom, imali su sreću da naiđu na drugačiju osobu ili menadžera, ili će ići u drugu krajnost, naći će način da opovrgnu nečije zadovoljstvo. Ljudi poput Marije danas ne znaju da kopanjem unutar sebe i po svojim uverenjima mogu potpuno da promene svoj život, i to ne kao savremena floskula, nego apsolutno i iz korena. Marija ne zna da može da živi život koji živi Marylin iz Njujorka, Cherine iz Nice, ali i Jovana iz istog grada, i iste ulice, koja je zadovoljna, zarađuje mnogo više od nje, ima potpun i srećan odnos sa mužem i decom, koja stavlja sebe na prvo mesto, niže uspehe i drži krug prijatelja koji je prihvataju zbog toga ko je ona, vikendima putuje na izlete, trenira, i bavi se sobom. Marija i to kad čuje, razljuti se jer je uverena da je to nemoguće i da je laž, a dubinski (često potpuno nesvesno) veruje da joj se ne isplati da se uopšte i trudi jer, iako joj je teško, ta težina joj je već komforna.

S druge strane, Jovana je možda počela sa lakše pozicije i imala je manje ograničavajućih uverenja, ali do toga gde je danas nije tek tako stigla i unela je dosta strpljenja i rada sa sobom samom. Naša uverenja potiču iz našeg okruženja, ali su promenljiva i izgovor za način na koji živimo se ne nalazi u tome u kojoj smo državi ili gradu. Da, nekima i negde je mnogo lakše, a nekima mnogo teže, ali je mesto prebivanja i dalje naš izbor, a ne nešto zapisano u kamenu. Isto je i sa našom ličnošću.

Šta sad da radimo sa ove dve krajnosti i da li Marija može da promeni svoje stavove i da živi drugačiji život, nezavisno od toga da li Marija ima 15, 25, 45 ili 85 godina? Da! Godine nisu nimalo važne nego njena volja.

Da li Marija može da postane kao Jovana? To je već diskutabilno, jer ako je Marija na broju 1 a Jovana na broju 10, recimo da Marija može da dođe do broja 5, često 7, a i 10, ali to zavisi, naravno, od Marije i njene volje i akcije, ali i od dubine težine, trauma i bola sa kojom je Marija odrastala. To se ne može znati sve dok se ne pođe u lični dubinski rad koji može da traje mesecima ili godinama, zavisno od saradnje, da kažemo, Marije, ali i od Marijinih kapaciteta.

Ali zašto je i važno da Marija ikad bude kao Jovana? Život Marije će se promeniti iz korena ako dođe i do broja 5 i ako ostane na njemu, sve i da nikad ne ode na 7 ili 10. Svaka osoba je zasebna, sa svojim poteškoćama, radostima i izazovima. Biranje da se ne pođe na taj put samo zato što se možda neće doći do savršenstva je i dalje samo izgovor da se život ne uzme u svoje ruke. Lični razvoj nema kraj niti je ikad savršenstvo.

Sada je samo pitanje, da li si ti Marija i da li biraš i dalje biti Marija, ili bi da pokušaš kako je to biti Marija na levelu polu-Jovane ili cele Jovane?

Kako? Kreni otpočetka. Psihoterapijom.

P.S. Kako sam i dalje u edukaciji za psihoterapeuta, tekst je odraz mog ličnog mišljenja kao pojedinca, ali je potkovan znanjem koje imam iz psihologije i ličnog iskustva kao klijenta koji je prolazio proces ličnog razvoja.