Ko nas je ubedio u to da nismo dovoljno dobri?

Ko nas je ubedio u to da nismo dovoljno dobri?

Svako od nas nosi teret uverenja koja su duboko usađena u nas i koje često ne preispitujemo jer i ne znamo da one mogu da se promene. Često nemamo nikakvu svest da živimo po nekim uverenjima pa i kad nam neko sugeriše da postoji mogućnost da u nešto verujemo, to možemo oštro da odbacimo i ne promislimo da li postoji istina u tome. Ponekad, ti unutrašnji glasovi koje nosimo postaju kritički, agresivni, mučiteljski, govoreći nam da nismo dovoljno dobri, pametni ili vredni ljubavi. Ali, čiji su to glasovi zapravo? Da li su naši, ili glasovi naših predaka koje smo posle pozajmili i preneli u same sebe? Možda glasovi okruženja i društva? Naših partnera?

Možda te reči nikad i nisu izgovorene nego smo ih mi tako interpretirali, možda je bilo suptilno, možda su bile energija koju smo usvojili. To je svakako nešto što nije autentično naše nego je usvojeno sa strane, i baš kako je i usvojeno, može da bude i vraćeno. Ova uverenja nisu stvarna. One su proizvod spoljnih uticaja i naših sopstvenih unutrašnjih strahova.

Svako od nas je jedinstven, sa svojim vrlinama, talentima i sposobnostima. Ono što nas čini vrednim nije savršenstvo, ni doprinos, niti ono što i kako radimo. Mi smo vredni samim tim što postojimo, i ovo mnogima sa dubokom random nevrednosti može da zvuči potpuno neistinito. Ljudska bića kao takva su vredna ljubavi, sreće i uspeha. Često roditelji vaspitaju decu govoreći im da ako urade nešto nisu dobri. Poruka koje dete tad usvaja je da ono celo nije dobro, da sa njim nešto nije u redu i to mu je preplavljujuće. Ono ili ima burne reakcije jer pokušava da dokaže da nije takvo pa dobije još veće kazne, ili se povlači i odustaje od sebe. U svim slučajevima, to je klizav teren za osećaj vrednosti kod dece. Ako dete od malena dobija poruku da nije dovoljno dobro i da zbog toga može biti odbačeno ili nevoljeno, ako je zbog toga kažnjavano, te rane ostaju duboke usađene u nama i iz tih rana odrasli ljudi rade mnoge svoje aktivnosti, u najvećem broju slučajeva apsolutno nesvesni toga.

Kakvi su obrasci ponašanja osoba koje ne veruju da su dovoljno dobre?

Ponašanje prate i nisko samopouzdanje, često su samokritične i često sebe upoređuju sa drugima, na negativan način. Imaju tendenciju da se povlače u teškim situacijama umesto da se bore za svoje stavove i potrebe, nekada budu tretirani na način koji ih čini nesrećnim, ali obično ćute kada su povređeni jer ne veruju da zaslužuju više. Osobe koje imaju ranu nedovoljnosti ne veruju u svoje sposobnosti i mogu izbegavati nove izazove i situacije koje bi dovele do neke promene, često se kriju iza objašnjenja da su skromni i da je to vrlina. 

Često takve osobe biraju krug ljudi, partnera, pa i poslovna postignuća i poslovno okruženje koje će donekle da potvrde njihov osećaj nedovoljnosti. Te osobe traže spoljašnju potvrdu i validaciju od drugih kako bi se osećali vrednim i važnim, nekada postanu vrlo uspešni, ali rana je i dalje prisutna i ne odlazi pa nekad smatraju i da će neko da otkrije to koliko oni zapravo i nisu dovoljno dobri. Ove osobe nekada nadomešćuju svoju ranu nedovoljnosti u karijeri ili ulogama poput roditeljstva, uvek su na usluzi drugima, imaju slabe granice.

Osobe koje ne veruju da su dovoljno dobre često teže savršenstvu, nadajući se da će biti prihvaćene ako postignu savršenstvo u svojim postupcima. Pošto nekad ne podnose kritiku i podseća ih na to da nisu dovoljni, teže perfekcionizmu kako bi dokazali koliko zapravo vrede. One često izbegavaju konflikte jer se boje suočavanja sa konfrontacijama, a kada postignu uspeh, često smanjuju značaj svog uspeha i pripisuju ga sreći ili slučaju, bogu, sudbini, višoj sili, umesto svojim sposobnostima. Svi ovi obrasci ponašanja mogu biti preplavljujući za osobu koja ih doživljava i mogu ograničiti lični i profesionalni razvoj. U takvim slučajevima, rad sa terapeutom ili savetnikom može biti od velike pomoći, jer terapeutska podrška može pomoći osobi da razume uzroke i posledice tih rana, isceli ih i zameni ih novim, pozitivnijim načinima razmišljanja i ponašanja. Nekad je proces terapija dug i traje mesecima, nekad i godinama, ali su posledice vidljive i itekako značajne.

Ukoliko imate poteškoća sa ovom temom, budite slobodni da mi se javite da zakažemo razgovore.

____________________________________________________________________________________________________________

Ukoliko ti je ovaj tekst koristio i ukoliko želiš da podeliš svoje misli ili iskustvo, možeš to uraditi u komentaru. To pomaže vidljivost mojih iskustava i znači mi jer tako znam da ovo što deim može mnogima da koristi. Takođe, možeš da se pretplatiš na moju imejl listu kako bi ti stizalo obaveštenje svaki put kad napišem novi tekst.

Hvala ti što si ovde.



Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.