Bežanje u posao i rane iz detinjstva
Rane iz detinjstva imaju dubok uticaj na naš odrasli život i formiraju našu emocionalnu, mentalnu i socijalnu dobrobit. U ovom tekstu ću pisati o ranama iz detinjstva i kako one mogu da utiču na osobu, što ne znači da će 100% da utiču na taj način. Mi smo kompleksna bića i nije uvek jedna rana jednako određena posledica. Obrasci se ponavljaju i prepliću, nauka je mnogo dokazala, ali i dalje postoje odstupanja i nivoi teskoba. Stoga, ovaj tekst služi kao dodatni uvid, ideju, razumevanje koje su potencijalne posledice kako bismo znali šta da izbegavamo kao roditelji, i kako bismo bolje razumeli nas same i zašto imamo ili nemamo određene obrasce i mehanizme.
Rane iz detinjstva često proizlaze iz iskustava ili nedostataka u odnosima s roditeljima, porodičnom dinamikom ili drugim značajnim ličnostima tokom detinjstva. Nedostatak emocionalne povezanosti s roditeljima ili negovateljima tokom ranog detinjstva može dovesti do problema u razvoju sigurnih emotivnih veza u odraslom dobu. Nedostatak te povezanosti je nekad potpuno nevidljiv jer spolja može da deluje da smo imali tople i negujuće roditelje, a da to u realnosti nije bilo tako jer ti roditelji, iako su radili najbolje što su umeli, nisu umeli da prepoznaju sve naše potrebe. Zatim, fizičko, emocionalno ili seksualno zlostavljanje ili zanemarivanje, o kojem sam dosta pisala ovde, tokom detinjstva može ostaviti trajne emotivne ožiljke, uključujući osećaj niže vrednosti, srama, krivice i anksioznosti.
Zatim, tu su i nedostatak podrške tokom detinjstva koji može doprineti niskom samopouzdanju i osećaju manje vrednosti, usmerenje na dečije nedostatke umesto na vrline uz uverenje da će tako samo biti bolji, a zapravo je šteta ta da dete odrasta misleći da nije dovoljno dobro. Emocionalne rane koje su nam nanete u detinjstvu mogu dovesti do povećane emocionalne reaktivnosti, što znači da možemo reagovati jače ili emocionalno intenzivnije na određene situacije ili okidače u odraslom dobu. Teškoće u emocionalnom povezivanju tokom detinjstva mogu dovesti do straha od bliskosti, čak i do izbegavanja intimnih odnosa u odraslom dobu.
To sve takođe može umanjiti samopouzdanje i samopoštovanje, što može otežati izgradnju zdravih međuljudskih odnosa i postizanje uspeha u životu. Iskustva sa autoritetima u detinjstvu, kao što su roditelji ili nastavnici, mogu oblikovati naš odnos prema autoritetima u odraslom dobu. Osobe koje su doživele zlostavljanje ili kontrolu mogu razviti nepoverenje prema autoritetima, dok neke osobe ne podnose autoritet uopšte. Ovo može oblikovati naše karijerne izbore i ciljeve, kao i našu motivaciju za postizanjem uspeha.
Bežanje u posao kao neki od mehanizama odbrane
Bežanje u posao često se dešava kada ljudi koriste radne obaveze i profesionalni uspeh kao način da se suoče sa emocionalnim ili psihološkim izazovima u svom privatnom životu. Ovaj oblik izbegavanja može imati različite manifestacije i uticaje na osobe. Na primer, osoba postaje opsednuta poslom i radom, provodi dugi period vremena na poslu, često radi prekovremeno ili donosi posao kući, kako bi izbegla suočavanje sa problemima u ličnom životu. Osoba postavlja nerealno visoke ciljeve na poslu, stalno tražeći napredovanje i uspeh kao način da izbegne suočavanje sa emotivnim ili međuljudskim izazovima.
Takođe, može da se desi i da osoba održava stalnu zauzetost, uvek se trudeći da bude okupirana poslom kako bi izbegla mir i tišinu koja može doprineti suočavanju sa unutrašnjim konfliktima ili osećajima. Ovi ljudi nekad i održavaju emotivnu distancu od porodice, prijatelja ili partnera, fokusirajući se isključivo na posao kao glavni izvor identiteta i zadovoljstva. Takvi ljudi se neretko osećaju anksiozno ili nelagodno kada nije u radnom okruženju, odbijajući da se opuste ili uživaju u slobodno vreme.
Iako rad može biti značajan deo života i pružiti osećaj postignuća, stalno bežanje u posao kao mehanizam odbrane može dovesti do iscrpljenosti, problema sa međuljudskim odnosima i emotivnog sagorevanja.
Osvešćivanje ovih rana je prvi i veliki korak. Nažalost, ne postoje ni taktike ni pravila kojih treba da se držimo da bismo zacelili ove rane. One obično zahtevaju sistematični i dugi rad sa terapeutom ili savetnikom i veliki korak je i dozvola sebi da priznamo da nam nešto više ne služi i da nešto želimo da promenimo. Iako rane iz detinjstva mogu imati značajan uticaj na naš život, moguć je proces isceljenja i rasta. Terapeutska podrška, lični razvoj, podrška od prijatelja i porodice, kao i rad na samospoznaji mogu pomoći ljudima da prevaziđu negativne uticaje rana iz detinjstva i izgrade zdrav i ispunjavajući odrasli život. Ukoliko imate poteškoća sa bilo kojom pomenutom temom, budite slobodni da se javite na individualne razgovore.
____________________________________________________________________________________________________________
Ukoliko ti je ovaj tekst koristio i ukoliko želiš da podeliš svoje misli ili iskustvo, možeš to uraditi u komentaru. To pomaže vidljivost mojih iskustava i znači mi jer tako znam da ovo što deim može mnogima da koristi. Takođe, možeš da se pretplatiš na moju imejl listu kako bi ti stizalo obaveštenje svaki put kad napišem novi tekst.
Hvala ti što si ovde.