Kako izgleda nežnost prema sebi?

Običan dan. Stresan, naporan, puno očekivanja, pritisaka, zameranja. Zadovoljavanja tuđih potreba.

Frustrirana si. Ljuta. Osećaš se bespomoćno, iscrpljeno, bez podrške, previše ti je svega. Imaš puno obaveza, a ništa ne ide kako bi trebalo. Na momente bi se svađala, na momente plakala. Imaš naporne dane na poslu, pritom ti je nadređeni dodao još posla sa kratkim rokom, a kolega ti konstantno zabija nož u leđa i osećaš da se sa njim boriš, a ne da igrate u istom timu. Odeš kući da odahneš, tamo uđeš u svađu sa partnerom koji ponovo nije shvatio tvoje potrebe ozbiljno i zaboravio je da odradi dogovorene poslove. Osećaš se iznevereno, nezadovoljno. Majka ti se razbolela i potrebna joj je tvoja nega, gušiš ljutnju ka njoj u sebi i ne pada ti na pamet da je izneveriš, a u isto vreme očekuješ goste i treba da spremiš hranu, da zaboraviš na sve muke jer treba da ih ispoštuješ, očekuje se. Drugarica te hitno zove u pomoć jer se svađala s mužem, gladna si, a ne stižeš da jedeš… Umorna si, tužna, iscrpljena, u vakuumu si. Trebalo bi, očekuje se, moram, samo još ovo…

Ili neki potpuno drugi scenariji. Situacije su izmišljene, ali razumeš suštinu.

Ne mora ni ništa konkretno da se desi, možeš da se osećaš tako i bez jasnog povoda, a da u isto vreme ne znaš kud ćeš pre ni koju vatru prvu da gasiš, a zarobile su te samo nepodržavajuće misli, ljutnja, nezadovoljstvo.

Gašenje pogrešnih vatri

Šta se onda desi? U ovakvim situacijama, kada smo na rubu izdržavanja i kada nam treba beg od svega, predah, radosti, zadovoljstva, kada nam treba da radimo nešto potpuno drugo, mi uradimo sve što možemo da zaturimo naše misli duboko u nas. Mi krećemo da gasimo jednu po jednu vatru, prolazi jedan po jedan sat, a ona koja je najveća, koja raste i raste i sve je više gušimo, nju ostavimo za kraj – sebe.

Tvoje “ja” kao broj 1

Šta bi bilo kad bi sebe tada stavila na prvo mesto, uprkos griži savesti, krivici i umu koji ti govori “to je sebično”, “njima treba moja pomoć” i “baš ću ja da se izležavam dok moja bliska osoba pati”, “posao se neće sam završiti” i slično? Šta će se zaista desiti? Ljudi će te odbaciti, postaćeš loša osoba, srušićeš svoju idealizaciju? Razmisli da li je zaista objektivno da će ljudi da te odbace zbog toga, ili da ćeš ti usled priznanja da ti je nešto previše i stavljanja sebe na prvo mesto zaista da izgubiš sve ljude oko sebe. A onda razmisli i o tome da, sve i da se to desi, ti ljudi te apsolutno i ne zaslužuju jer im je bilo dovoljno da ih jednom ne staviš kao broj jedan u svom životu da bi otišli.

Šta će da se desi ako sebi daš dozvolu da ti budeš najpreča i posvetiš sebi, 15, 30, 60 minuta za osvešćeno disanje, kupku, meditaciju, pisanje dnevnika, šetnju, trening, ili šta već radi za tebe, onda kad te sve ostalo preplavi? Šta će da se desi ako posvetiš sebi i celi dan negujući sebe i svoje potrebe, stavljajući sve ostale po strani? Suštinski, da bi ređe i dolazila u takve situacije bilo bi najbolje da odvojiš vreme za sebe svakog dana i postaviš to kao svoj ritual.

Ali, šta ako bi se zapitala šta je to najnežnije što mogu da učinim za sebe u ovom trenutku, i sačekala odgovor svog unutrašnjeg deteta? Nekad je to zagrljaj, nekad sladoled, nekad igračka, nekad je šetnja. Koji god da je odgovor, ispuni ga i prati da li i kako ti se osećanja i stanje u kojem si menja. Kad namiriš sebe tek ćeš onda zaista moći da namiriš i tuđe potrebe.