Da li odaješ sebi priznanje za uspehe ili kriviš sreću?

Kad zadatke ne uradiš dovoljno dobro, ili se ne snađeš najbolje moguće u nekim situacijama, kriviš li se? Da li te je stid, govoriš sebi da nikad nećeš ni uspeti?

Kad nešto uradiš dobro ili odlično, dobiješ pohvalu, osvojiš nagradu, pravdaš svoje postignuće srećom, tamo nekom silom, spletom okolnosti ili je pripisuješ drugoj osobi. Dobiješ kompliment, a umesto zahvale ti ga unižavaš raznim izgovorima i ubeđuješ osobu da je besmisleno da ti uopste i daje kompliment jer ti to zaista ne zaslužuješ.
Zvuči li ti ovo poznato?

Ti sebi i svom unutrašnjem detetu konstantno šalješ poruku da šta god i kako god nešto uradi nije dovoljno dobro. Nije dovoljno dobro ni kad pogreši i ako pogreši uvek je krivo i mora biti kažnjeno, a nije ni dovoljno dobro kad nešto uradi dobro, i tad sebi oduzimaš svu zaslugu.

“Da, ali ne bih uspela da nije bilo XYZ.”
“Jeste, ali znaš baš mi se posrećilo sa ovom nagradom jer ostali nisu odabrali baš ovu nišu pa sam lakše prošla.”
“Ma to je bila čista sreća, iskreno ne znam šta im bi da budem ovako dobro kotirana.”

Vidiš li obrazac? Zašto ne veruješ da zaslužuješ pohvalu? Ko te je to ubedio da nisi dovoljno dobra?

Da li bi tako razgovarala sa svojim najboljim prijateljima? Zašto onda to radiš sebi?

Šta bi se desilo ako bi sledeći put samo rekla “Oh hvala! Baš sam i ja ponosna. Zaslužila sam ovo, dosta sam se potrudila. Svaka mi čast!”

Ljubav prema sebi se vežba svaki dan, a biranje drugačijeg narativa sa samima sobom, i narativa o sebi pred drugima je jedan od tih načina.
Počni. Važno je. Tvoje unutrašnje dete ne zaslužuje više ni sekunde mučenja od tebe same.