Prihvatanje da ništa nije u redu

U poslednjih godinu i po dana sam razbila nos, isekla ruku na konzervu posle čega sam ušivana, operisala mladež na vrlo nezgodnom mestu koji mi je onemogućio sprovođenje svakodnevnih aktivnosti. Imala sam 4 uzastopne infekcije zbog kojih sam provela dugo na antibioticima, kovid zbog kojeg sam neko vreme imala kratak dah i osećaj gušenja. Na putovanju mi se i inficirao drugi ujed i poprimio modre i ljubičaste boje i trajao podosta dugo, a sumnja se i na lajmsku bolest. Nedelju dana nakon toga sam spržila 11cm noge na uključenu peglu zbog kojeg ostaje ožiljak (važan momenat je da je nisam ja uključila, zašto je važan objasniću dole), zbog koje sam prikovana za krevet i zbog koje su mi ponovo onemogućene svakodnevne normalne aktivnosti i isplanirano leto. Nakon toga je krenuo i otok noge.
I iza toga može da se niže još dosta. Izazova je bilo podosta i u drugim sferama života.

Zašto ovo pišem?
Zdravstvene izazove inače vrlo teško nosim. Prestravljuju me, parališu, čine me anksioznom i uplašenom. Zašto ih onda konstantno dobijam?
Svi ovi događaji su zahtevali drugačiju prioritizaciju, i dugo sam se pitala kako je to moguće i gde je odigravanje.

Krivica i odgovornost

Iako skoro nijednu nezgodu nisam sama izazvala, odigravala sam isti obrazac. Strah, bes, kontrolu i neprihvatanje. Strah od bola i zdravstvenih komplikacija, grčevito držanje kontrole situacija koje su izvan moje moći, ali i bes ka drugima koji su izazvali tu nepravdu.

Ono na šta se nisam fokusirala bilo je prihvatanje gibitaka i vera u univerzum. Ne kognitivno prihvatanje, nego emotivno.
Moje unutrašnje dete je bilo prestravljeno i očajno jer iako radi “dobro i po pravilima”, nastrada.

Šta mi je falilo?
Vera da će nekako, na kraju, sve biti u redu iako ne kontrolišem.

Prihvatanje da koliko god dobro isplanirala, nekad moram da stanem i izmenim plan.
Prihvatanje da gubim meni važne stvari i da dopustim i da istinski odtugujem za izgubljenim momentima, planovima, fantazijama. Za propuštenim događajima, odmorima i radostima.

Tuga. Istinsko dopuštanje tuge. Bez stida. Bez dozvole drugih da nipodaštavaju i geslajtuju moj gubitak samo zato što “postoje i mnogo gore stvari na ovom svetu”. Dozvola da se osećam kako se osećam bez osude drugih i sebe, dozvola da patim za svime što gubim kad nisam u punoj formi. Dozvola da zaplačem zbog bola koji osećam, zbog tuge nad svojom nogom, ali i dozvola za suze za propadnutim odmorom, novcem, propuštenim događajima.

Lekcija kognitivno deluje podosta logično, čak podseća i na lekciju iz dečijeg doba. Ali da li smo je svi naučili? Promisli, da li je i ti izbegavaš emotivno kao i ja? Gde leži tvoje neprihvatanje? Kako izgleda tvoja kontrola?

Osvesti pre nego što ode predaleko. Ili je već predaleko, samo ne osvešćavaš?

Ukoliko ti je ovaj tekst koristio i ukoliko želiš da podeliš svoje misli ili iskustvo, možeš to uraditi u komentaru. To pomaže vidljivost mojih iskustava i znači mi jer tako znam da ovo što deim može mnogima da koristi. Takođe, možeš da se pretplatiš na moju imejl listu kako bi ti stizalo obaveštenje svaki put kad napišem novi tekst.

Hvala ti što si ovde.