Gde boli kad boli duša?

Duša nije nešto što se lako definiše. Duša je esencija – ona suštinska i nevidljiva snaga koja leži ispod svih naših stavova, vrednosti i obrazaca koje smo usvojili tokom života. Duša je ono što je iskonsko, što je u nama još pre nego što su nam drugi nametnuli svoje stavove. Duša je kao koren, duboko zakorenjen u nama, naš putokaz, identiet, ona nas čini onima što jesmo. Kako znamo da li je ono što jesmo naša duša ili obrasci i naučene navike? Kako da znamo da li smo u kontaktu sa time što jesmo i da li smo autentični u svetu? Gde sam tu ja u svemu tome?

Duša i praznina

Praznina je stanje koje se, čini se, pojavljuje nepozvano, u tišini. Kao neka neuhvatljiva senka koja stalno visi nad nama. Ništa ne ulazi, ništa ne ostaje. Praznina nije jednostavno odsustvo nečega. Ponekad, kad se na nju fokusiramo se čini kao da je prisutna u svakom koraku, svakom pogledu, svakom uzdahu. Ali ona nije samo pustoš; ona nosi sa sobom težinu i zato je često zaobilazimo, gušimo, uništavamo i skrivamo od samih sebe.

Drugi pojam, tuga, je osećanje koje se javlja kao reakcija na gubitak nečega ili nekog, nekog ko je bio važan. Tuga ima korene, ima sećanje ili uspomene, nosi slike s našom konotacijom koje nas podsećaju na to što smo izgubili. Ona ima obrise, ima težinu, ima početak i kraj, pa čak i nade da će proći. 

Praznina, s druge strane, ne nosi ništa. Ona je tišina koja ne dozvoljava da se nešto izgovori. Ona je prisutna čak i kada se ništa ne gubi, kada ništa nije nestalo. Nema oblike, samo je… tu. Tiho se širi. Kontakt sa njom plaši, od nje se dugo beži jer beznađe je zastrašujuće i ona se lako zamaskira zadacima, obavezama, planovima, neko bi rekao, prolaznošću života.

A smisao koji može da pomogne praznini čak i kad se pojavi u magli, može da nas preplaši. Beznađe, ipak, iako budi strepnju, ipak ima svoju sigurnost jer je poznato. Znamo šta da očekujemo, iako je sablasno. Duša tad sebe pita: “Kako da se ponašamo prema nečemu dobrom ako smo navikli na loše? Kako da smanjim anksioznost i ubedim dušu da ono dobro iako nepoznato je pravo za mene i kako da ubedim sebe da to zaslužujem?

Ko sam to ja?

Dok često tražimo odgovore u svetu oko nas, u zadacima, obavezama, planovima, kratkim radostima i zadovoljstvima, zaboravljamo da pravi odgovori leže u nama samima. Naša duša, naš identitet, nije nešto što je čvrsto postavljeno, to je dinamičan proces koji se razvija, širi i skuplja, niče i raste, kroz vreme. Identitet nije nešto što nam je dato, to je nešto što se stvara, izgrađuje, menja. 

Ko sam ja kad skinem svoje uloge prema drugim ljudima, opise, svoju pripadnost poput nacionalnosti, religije, kad sklonim svoje uspehe, karijeru, planove, obrasce ponašanja, navike, učenja, instalirane vrednosti, stavove prema svetu, ljubavi, životu, smrti koje nikad nisam preispitala? Šta je to ono što ostaje? Da li je suština, ili praznina?

Ponekad se možda ne prepoznajemo bez svih tih okvira. Nismo osoba koju želimo da budemo, niti osoba koja zaista jesmo. Možda nas niko i ne poznaje. Možda ni sami sebe ne poznajemo. I to je trenutak kada duša plače, ali iznutra, tiho, neprepoznatljivo.

Kada boli duša, to znači da smo se izgubili. Boli jer nešto nije u ravnoteži, jer nismo u skladu sa sobom. Ta bol je rezultat unutrašnjeg nesklada, nesvesnog potiskivanja osećanja, nerealnih očekivanja prema sebi i drugima. Neko je nekad i rekao da bismo mogli da se pronađemo, potrebno je da se prvo izgubimo. Ona boli kad osećamo da nismo vredni ljubavi, poštovanja, kada nismo u stanju da oprostimo sebi ili drugima.

Kad sve stane, šta ostaje?

Kako izaći iz tog kruga bola? Kako lečiti dušu? Duša nas poziva na introspekciju, na suočavanje sa sobom. Da bismo izlečili dušu, potrebno je da se oslobodimo starih obrazaca, da prestanemo da se identifikujemo sa onim što nas povređuje.

Oslobođenje dolazi kada prestanemo da bežimo od sebe. Bol je tu da nas podseti – nešto mora da se promeni. Izlazak iz samodestruktivnog kruga znači prestati ponavljati iste obrasce. To je proces koji traje, ali svaki korak ka njemu vodi nas ka unutrašnjoj ravnoteži.

Sloboda nije nešto što nam se daje. Ona je plod naše odluke, a paradoksalno, sloboda nije bežanje od života nego je potpuno suprotno – prihvatanje odgovornosti za život, za sebe i menjanje obrazaca.

I tad duša počinje da diše.