Sreća. Važno je samo ono što te čini srećnim

Sreća. Važno je samo ono što te čini srećnim

Šta je za tebe sreća?

Razmišljam dugo šta su snovi i kako se oni prepoznaju. Da li su snovi ili hirovi ti koji nam kreiraju život, ili su to obični spletovi, trenuci, afekti? Ne znam kada se tačno javlja sreća i zadovoljstvo. Da li čovek ikad dostigne sreću u ludačkoj želji da prisvaja sve što mu se nađe pod rukom?

Počela sam da odrastam ne s godinama niti s obrazovanjem nego s događajima i, najviše, radom. Sa prvim poslom sa svojih 16 godina mislila sam da sam postala deo velikih. Ili je to ipak bilo sa 21 kad sam prvi put radila u inostranstvu? Možda je to bilo sa 23 kad sam dobila stalan posao, kako se popularno govori, u struci… pa kad sam ga sa 24 godine batalila i prešla okean za onim neozbiljnim. Vrlo moguće da je to ipak bilo prošle godine kada sam se doselila u Češku.

Ne znam kada se desilo, ali znam da sa svakim novim iskustvom shvatim da sam i dalje na početku.

Strah.

Strah nije sreća. Dugo sam se plašila da li ću, menjajući lokacije, propustiti svoju šansu za stabilnim životom.
Da li ću zauvek lutati na tuđim tlima. To nije sreća (definicija), je l’ da?

Dok su jedni stabilizovali svoj život u Srbiji, drugi u Americi, na Malti, Grčkoj ili u kojoj god drugoj zemlji u kojoj sam ostavila deo sebe… i u kojoj sam ostavila sve one koji su jedan period bili deo mog života; ja sam uvek bila i tamo i ovde i tamo i možda više nigde nisam ni pripadala.
Nisam ni bila sigurna da li je moje srce dovoljno veliko za sva ta mesta u kojima sam sazrevala sve ove godine.

Nekada sam bila snažno ubeđena da radim nešto najdragocenije na svetu, a nekad sam se pitala da li je to sve samo iluzija. I možda sam mnogo, mnogo grešila u svojim izborima, a možda sam ipak radila najispravniju stvar ikada.
Možda nije ni bitno kakav je izbor i možda je samo bitno da je moj. I da ga ja osećam kao pravog u ovom momentu jer me samo on sada čini istinski srećnom. Nisam verovala procesu, sumnjala sam u životni put i sama u sebe. Na svaku novu ideju javljao se novi strah. A nakon straha javljala se i osuda od okoline. Kao da radim nešto istinski loše.

Osuda.

Osuda nije sreća. Kad ćeš pronaći stabilan posao? Jesi li zato studirala? Kakav si to posao našla, šta će ti to? Bolje ostani ovde, ovo je posao za tebe (upiranje prstom u nešto od čega mi srce vrišti od tuge).
Misliš da to tako lako ide i da će ti biti super daleko od otadžbine? Ne budi naivna, vratićeš se ko pokisla, sve će ti nedostajati. Je l’ ti misliš da je svuda bolje nego kod nas? Lako je otići, probaj nešto da promeniš ovde…

………
I tako u nedogled.

Ovo su samo neka od pitanja koja su mi redovno postavljana od bližih prijatelja, daljih prijatelja, poznanika i nepoznanika, familije i kolega. Svako je sebi dao za pravo da mi kaže šta je za mene najbolje… Retko ko je razumeo suštinu, ali i ne krivim ih. Nisam ni ja razumela zašto se tako osećam, ali nisam mogla, niti želela protiv sebe. Ne bih ni ja naučila da želim drugačije da nisam prvi put i sama otišla i videla šta sve može da se ima. Nećeš ni ti znati šta želiš, dok ne pokušaš.

Samoća.

Samoća nije sreća. Kada jednom odeš, sve se promeni. Ti se promeniš. Tvoj život koji si ostavio tamo odakle si pošao više nije tvoj. Ljudi za koje si mislio da su ti najbliži postanu ti odjednom potpuno strani. Pravu pripadnost ne osećaš ni u državi u koju si se doselio, niti u svojoj otadžbini.

Ali, nemoguće je osećati istinsku pripadnost igde. Ne odgovara ti ni baš svaka sitnica u državi iz koje si.
U početku te to nepostojanje pripadnosti čini nezadovoljnim, užasnutim i, najviše, nesrećnim.

Ali, ako dopustiš sebi da oni istinski razlozi isplivaju, sve kreće na bolje. Jer, sve je do ugla gledanja. Neko kaže da nemaš nijedan dom, ali možda zapravo imaš, i to dva. Ili pet. I svaki te je nečemu naučio. Iz svakog izvlačiš ono najlepše. Svaki dom je mene napravio baš ovakvom kakva sam sada. I hvala im na tome! I dan danas se unervozim jer se upitam da li sam ipak dobro postupila kada sam otišla. I da li sam ipak mogla da stisnem zube i probam jače.

Da li je to bila dobra odluka?

Je li moja žrtva prevelika? Ne znam, ali ja sam svoj put odabrala.

I kad god zapadnem u to stanje, setim se drugarice i koleginice koja mi neprestano ponavlja: “Tea, trust the process, trust the process…”

Da li mi je taj haos u glavi pomagao da se izborim sa strahovima? Apsolutno ne. Da li mi je osuda od drugih ljudi donosila dobro? Gospode, apsolutno ne! Gušilo me je nepoverenje koje sam svakodnevno dobijala. Teralo me je da se neprestano preispitujem. I kroz sve idem sama jer su ljudi samo čekali da kažu: Eto vidiš, rekao sam ti da ne treba da ideš!”

Pazi ko su osobe koje ti dele savete i koje osobe te osuđuju. Pazi na njihove namere, način života i stepen svesnosti sa kojeg ti daju savete. Ne dozvoli da te to pokoleba.

Otkrovenje.

Da li je otkrovenje sreća? Tek kada sam se umorila od silne negacije u svojoj glavi, počela sam da živim onako kako je priroda i propisala. Kao zadovoljno i radosno ljudsko biće. Prirodno, uz moje lično zadovoljstvo nizali su se uspesi, napredak i još veće zadovoljstvo. Loši momenti su se dešavali, ali kao i uvek, i oni su prošli.

Ne zato što nisu bili dovoljno veliki, nego zato što sam naučila da se nosim sa njima. A ne znam da li bih to naučila da nisam otišla. Kada odeš, naučiš na teži način, sam. Izbora nema, ako se ne boriš, bićeš progutan. Da li sam danas zahvalna na tome? Apsolutno da. Tek kada sam raščistila sama sa sobom svoje ciljeve, želje i razloge, počela sam da živim.

Istina koja dosad nijednom nije dovedena u pitanje je da, gde god odem, moja Srbija mi nedostaje isto koliko i cvekla. A ne podnosim cveklu. I dalje je mnogo gneva i nezadovoljstva koje sam ponela iz domovine. Ne zbog sramote što sam državljanka ili zbog neprihvatanja mentaliteta. Ili zato što mislim da je moj narod loš. Ili jer ne poštujem našu istoriju. Ne, nikako! Nezadovoljstvo je tu zbog ukorenjenog lošeg sistema zbog koji su ljudi često postajali pogrešni. I istinski nemoćni. Nesrećni. Pogrešni u mom shvatanju pogrešnosti jer, nisam mogla da opravdam nikakvo ponašanje koje je izvan mojih moralnih načela.

Nisam htela da se povinujem takvom sistemu vrednosti.

Ima u mojoj državi i dalje odličnih ljudi koji se bore i uspevaju. Sami. Koji imaju energije da stvore. I postigli su strašno mnogo! I nisu postali loši, možda nikad i neće. Hrabri su i bore se krvoločno. I oni preživljavaju, neki od njih čak i žive. Ali ih je sve manje. I koliko će to da traje ne znaju ni oni sami. Niti znaju šta će biti kad izgube kontrolu nad time što su postigli, usled tog ukorenjenog sistema. A ne znaju ni da li će jednog dana zažaliti što nisu imali više petlje da postignu više uz manje stresa.

Poenta.

Nije više poenta ni u materijalnom bogatstvu. Poenta je jedino i samo u slobodi.

Za mene nije bilo te plate koja bi rešila svu nesreću koja se svakodnevno dešava u mojoj državi. Nije ništa moglo da zataška sve tužne poglede, životne priče, razočarenja, nedosanjane snove ili krovove koji prokišnjavaju. Poenta je u iskrivljenom sistemu vrednosti koji me je jeo, a koji se, najrealnije moguće gledano, za mog života, a ni za života moje buduće dece ne može promeniti.

Sopstvenim radom i borbom bih verovatno doprinela nekolicini i okruženju. Ali, ostankom i prihvatanjem situacije ne bih “promenila državu” kako mnogi veruju da rade. Iza tog termina ljudi zapravo samo kriju strah od promene. Ostankom bih se povinovala nečemu protiv čega sam se borila. Da li to menja stvari? Ne. Čini me doušnikom. Bodrim odavde i nadam se boljem sutra, ali to više ne ide preko mojih leđa, kao što je nekada išlo. 

E zato sam ja dobro. Zato ne prihvatam više ničije osude.

Zato je svaki odlazak, ili bežanje bilo bežanje za moje dobro. Za moju sreću. Za moje mirno jutro. Da li će se moj prag tolerancije promeniti s vremenom? I da li ću moći da stvorim svoju mikro srećnu zajednicu u jednoj toliko duboko nesrećnoj državi? Pa, daj bože. Ali u ovom momentu to ne rezonuje sa mnom. Ako se desi, i to će me učiniti srećnom. A ako se to ipak nikad ne desi, sreća je i dalje tu. U meni i u onome što sam postigla. I to je moja sloboda i moj put.

Nisam htela da pristajem na manje. Nisam htela da živim da bih se prehranila. Da budem prosek. Ne želim to ni za svoju decu.

Nemoj ni ti.

Važno je samo ono što te čini srećnim. Tad je ceo svet tvoj.

If you like this post, let's share it!
0


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.