Kako sam otišla u Brno preko AIESEC prakse?

Kako sam otišla u Brno preko AIESEC prakse?

Preko organizacija i agencija je najlakše dobiti posao u inostranstvu. Živela sam i boravila u šest država i samo u Češkoj sam imala sređen posao unapred, i to preko AIESEC programa. Tačnije, isprva je to bio samo program razmene koji se, srećom, momentalno pretvorio u zaposlenje na neodređeno. Ako te zanima šta su AIESEC prakse, kako da i ti dobiješ posao preko njih, pročitaj ovaj tekst. Ovde ćeš pronaći i informacije koliko je potrebno novca da se uloži,  koji su uslovi i koliko je sve to isplativo.

Šta su AIESEC prakse i kako je izgledao proces?

AIESEC je omladinska organizacija koja ima više vrsta programa – volontiranje u inostranstvu, stručne prakse i prakse u startapu. Ja sam posao u Brnu dobila preko programa Global talent.

Kako?

Saznala sam za program dok sam završavala četvrtu godinu studija. Uspostavila sam komunikaciju sa predstavnicima u Novom Sadu, otišla na prezentaciju i saznala sve o programu. Počela sam da pravim profil na sajtu i pasivno pregledala opcije koje se nude.

AIESEC praksi je najviše za ekonomiste i IT struku, a tek pomalo za sve nas, “ostale”. 

Baš iz tog razloga mi je trebalo više od godinu dana pasivnog traženja da pronađem posao. Prijavila sam se na više od 30 poslova tokom cele godine. Za bukvalno sve moguće što bi moglo da se dovede u bilo kakvu vezu sa mojim pređašnjim iskustvom ili obrazovanjem. U međuvremenu sam radila u Novom Sadu, putovala, radila u Majamiju, radila frilens i bila u Norveškoj. Dakle, imala sam pauze u traženju tih poslova/praksi, a i za mnoge nisam bila motivisana da napišem motivaciono pismo.

Hoću reći, da su okolnosti bile drugačije, možda bih našla neki program mnogo ranije, kao i nekoliko ljudi koji su ga pronašli kroz par meseci. U jednom momentu bila sam prihvaćena za praksu u Kini, ali sam, dublje razmišljajući o tome, ipak odustala.

Kako funckioniše prijava?

Za apsolutno sve detalje pogledaj na njihovoj zvaničnoj stranici, saznaj kad imaju prezentaciju ili kako da ih kontaktiraš. Prijavljuješ se tako što napraviš profil, tražiš poslove, imaš intervjue i potpunu podršku od svog AIESEC tima. Podrška podrazumeva pomoć u svim tegobama – pomažu u komunikaciji, daju savete itd.

Tek kad si odabran i kad ugovor potpišeš, duguješ AIESEC-u 220 evra za njihove usluge. Dakle, ako ne nađeš, nikom ništa.

Plaćaš, u suštini, njihove usluge i osećaj da nisi sam jer su oni tu da te uvedu u društvo, pomognu u početku, upoznaju s ostalim strancima, organizuju dešavanja itd. Tačnije, tako bi trebalo da bude. Domaći AIESEC je tu da ti pomogne koordinaciju odlaska, a strani AIESEC koordinaciju smeštaja i privikavanja u gradu u koji odeš. Nažalost, moje iskustvo sa češkim AIESEC-om je bilo loše jer su sve neozbiljno shvatali. I to malo što sam dobila od njih morala sam da ih podsećam 10 puta. Bukvalno, novosadskom AIESEC-u i mojim koordinatorima nisu bili ni do kolena.

To, naravno, ne mora ništa da znači jer se koordinatori i badiji menjaju svako malo – na tri, šest ili više meseci. Dakle, danas češki AIESEC možda ima genijalne ljude, ali, prosto, ja nisam bila te sreće.

Ljubav na slici ljubav iza slike ❤ Photo by @aleksandar_bajic_photo

A post shared by Teodora Stojšin (@teodorastojsin) on

Plate i trajanje programa

S obzirom na to da se radi o stručnoj praksi, plate koje te države nude su često niske. Dovoljne su da otplatiš sve svoje troškove i da ti ostane za pristojan život, ali često nedovoljne da štediš neke besne pare.  Ili ikakve pare. Zavisi od slučaja do slučaja. Koja je poenta onda, pitaš se? Znanje, putovanje, promena, internacionalna firma, vežbanje jezika. Nakon takvog iskustva, kada se vratiš, u očima domaćih poslodavaca leći ćeš im ko kec na desetku. Ja sam imala sreće da usled mnogo benefita, ali i nižeg standarda života, fino štedim svakog meseca.

Program najčešće traje 3, 6, 12 ili 24 meseca. Neretko može i da ti se ponudi i produžen ugovor u firmi u kojoj radiš. Znala sam za jednu devojku koja je ubrzo nakon početka rada dobila ugovor na neodređeno. Bila sam oduševljena kad sam čula tu priču i onda se i meni desilo to isto! I troje drugih ljudi koji su preko istog programa došli u moju firmu.

Otkud baš Brno?

Nemam pojma. Neću da se foliram, išlo mi se jako napolje da radim, a oni su me prvi prihvatili. U Novom Sadu sam odbila nekoliko ok ponuda za posao. Mislim, “srpski ok” ponude – niža plata, ok posao, loši uslovi, ali bih mogla da učim kroz posao. Naravno da mi je okolina rekla da se glupiram jer sam to batalila i prihvatila posao u korisničkom centru u Češkoj. U firmi koja je delovala fantastično, ali ipak nisam znala mnogo o njoj.

Nisam imala pojma ni šta radim, ni gde idem, niti sam išta od Brna očekivala. Zapravo, moju nespremnost i impresije o Češkoj i Brnu možeš pronaći na engleskom i srpskom jeziku, na ovom, ali i ovom linku. Zašto o tome sad govorim? Jer, ukoliko podsvesno veruješ u nešto, nisu drugi niti njihova mišljenja bitna.

Početak je bio jezivo težak.

U Brno sam stigla po najgoroj snežnoj oluji, autobusom, sama, na -10, u 4 noću na sumnjivu autobusku stanicu. Došla sam s dva kofera, od kojih nijedan nisam mogla da podignem. Devojka iz AIESEC-a koja je trebalo da me pokupi kasnila je pola sata. Srećom, dečko pored kojeg sam sedela u autobusu se ponudio da je sačeka sa mnom.

Prvih dana sam bila dubinski uplašena, nesrećna i često sam plakala. Mislila sam da sam pogrešila i da ovo nije za mene. Bilo mi je dosta odlazaka, snalaženja, upoznavanja – radila sam to u već tri države pre Češke. U Brnu sam poznavala samo jednog dečka kojeg sam pre toga videla nekoliko puta u životu u Novom Sadu i devojku s kojom sam se čula samo imejlom i upoznala je tek u Brnu. Pomoglo mi je da znam da ipak ima nekog u gradu koga znam iz Srbije, ali sam svakako ipak bila sama.

Prve noći sam spavala kao zombi i imala strašan nemir u sebi. Završavala sam potrebne papire, a nisam znala gde sam niti sam mogla da upamtim ulice ni imena stanica i brojeve buseva. Bila sam ko pravo siroče. Stalno sam kukala i sebi i svima. Sećam se konstantnog zapitkivanja same sebe da li sam pogrešila što nisam i te sezone otišla u Majami da konobarišem i zaradim više novca. 

Kako sam se izborila sa hroničnom tugom?

Valjda u tom svom kukanju shvatiš da se realnost ne menja i da samo sebi odmažeš. U tim situacijama moraš da promeniš odnos prema tome inače si smrvljen. Kako dani prolaze, osećaš se sigurnije, problemi se polako rešavaju i lakše prihvataš promenu. Zaokupirala sam se poslom i koracima koji su me čekali. Upoznala sam ljude koji su došli sa drugih krajeva Evrope i počela da se osećam manje usamljeno. Spojila sam se sa par Srba odande i bilo mi je dovoljno da čujem naš jezik da bih ih odmah smatrala porodicom.

Prvi mesec stan sam delila sa ostalim strancima koji su došli da rade u istoj firmi. Naravno da su moji prvi cimeri bili čudaci, da sam imala problema sa hladnoćom u sobi, da mi je svašta išlo po zlu… Ali prošlo je. I sve loše prođe. Nije mi bilo lako, zaista. Koliko god puta da sam odlazila, i dalje je bilo jako teško.

Neće ni tebi biti kad budeš radio ili radila istu stvar.

Delovaće ti kao najteža stvar ikad. Htećeš da pobegneš iz sopstvene kože. Ali proći će, i zaboravićeš sve loše. I moje je prošlo i setim se tih momenata, ali ne proživljavam te grozne osećaje koje sam onda imala. Postaćeš samo jači posle toga.

Ubrzo sam prešla u drugi firmin stan u istoj zgradi i upoznala sjajne ljude koji su neizostavni deo mog društva i dan-danas. Nakon 3 nedelje svi smo se iselili i pronašli stanove po celom gradu. U mojoj firmi radi oko hiljadu ljudi iz 60 različitih država sveta. Svi mi stranci smo zajedno prolazili sve muke i teškoće na poslu, prilagođavanje na drugu sredinu i jezičke barijere. Zato što se više i družim sa strancima, ne osećam se ni sama toliko kao strankinja.

Nikad ne zaboravi na svoj cilj

Ovde sam već godinu i po dana, i to ne zato što sam upala u kolotečinu. Sebi ne dozvoljavam kolotečinu i kad vidim da se njoj bližim, momentalno se izmeštam iz nje. Postavljam ciljeve, preipistujem odluke i mislim o znanju koje stičem.

Ovde sam jer sam i dalje, generalno, zadovoljna. Posao, tj. kako AIESEC to naziva, praksa, ima i svoje vrline, ali i mane. Vrlina je i dalje mnogo više. Naravno da i meni smeta što nemam veću platu, što ne živim u boljem stanu ili imam malo drugačiji posao. I naravno da mi smeta što ne mogu da skoknem kad god poželim do svojih ljudi. Ali te smetnje su perfekcionističke prirode. Zapravo, nijedna od ovih stavki nije sama po sebi loša, samo što ja vidim gde je prostor za napredak i hoću više.

Neki ljudi kažu da sam na drugom levelu i da zahtevam sopstvena prava i zaboravljam srpske uslove rada. Verovatno je to i istina, ali, čekaj, pa zato sam i otišla. Kad si u Evropi ne treba da se zadovoljavaš sitnicama, jer ako ti poslodavac ne pruži dobre uslove, ima drugi ko hoće. Poslova je mnogo. Zato i zahtevam sva svoja prava jer je ovo sredina gde prava zapravo i dobijaš. I ako se ti ne boriš niko se za tebe neće boriti.

Dakle, šta mi je sve ovo iskustvo u Brnu donelo? Pre svega, naučila sam da se borim. Kad imaš problem, a kod kuće si, neko ti uvek čuva leđa. Kad si bolestan, uvek imaš nekog da ti reši problem. A kad si napolju, sve moraš sam, čak i kad ne pričaš jezik. Ako se ne boriš, drugi će te zdrobiti. I na kraju shvatiš da ti ne treba niko da ti čuva leđa jer sve možeš sam.

Šta mi je sve ovo donelo i zašto su ove prakse sjajna stvar?

Divne ljude. Loše ljude sa kojima si uspeo da se izboriš. Učenja, ličnog i poslovnog napretka. Novca. Otpornost na promene. Prihvatanje drugih kultura. Unapređenje engleskog jezika. Unapređenje u firmi. Apsolutno i svakodnevno širenje vidika i znanja o Češkoj, o drugim ljudima, nacijama, o mentalitetu. Nezaboravne provode. Putovanja. Najlepša piva i vina koja sam ikad pila. Štednje.

Pišem ovaj tekst apsolutno svojom voljom, bez ikakvih saradnji sa ovom organizacijom. Sve napisano je moje iskreno mišljenje. AIESEC prakse su odličan ulazak u internacionalni svet i sjajan način da dobiješ svoje mesto negde. Nakon njega, svoje znanje možeš da upotrebiš u svojoj državi, ili možeš da ga unapređuješ još dalje. Država te bolje gledaju ako dolaziš preko organizacije i imaš limit ostanka. Vize se lakše dobijaju.

Šta mi je sve pružila firma?

Znanje i napredak je naravno na prvom mestu jer sam uspela da od početne pozicije konsultanta za putovanja dobila posao u internim komunikacijama u marketingu. I kako da vam kažem, ovo je samo početak. Odlični uslovi – fleksibilno radno vreme, rad od kuće, fantastična atmosfera na poslu. Menadžeri  su ti prijatelji sa kojima ideš na ručak, pričaš o prolaznosti života, ali i ostaješ do kasno u pabu i ne postoji hijerarhija “ja sam bolji”. Svi smo jedno i svi smo tim.

Posao me je naučio mnogim stvarima, a ponajviše jednoj – briga o zaposlenima i sjajni uslovi rada postoje. Firma mi je obezbedila smeštaj za prvi mesec kad sam došla. Dobijam plaćena usavršavanja, radionice, poklone, određenu svotu besplatnih ili polubesplatnih vaučere za hranu, letove, kozmetiku, apoteke, sport i mnoge druge stvari.

U firmi je besplatno koriščenje kafe aparata, voća, kuhinje, tu su i konstantna takmičenja, nagrade, plaćeni tim bildinzi, večere, torte za rođendane, vanserijske preskupe gala žurke. Prošle godine sam učestvovala na nekom projektu i dobila finansiran put od vrata do vrata, smeštaj i hranu za nedelju dana u vili u Barseloni. Dobila sam i manje nagrade poput setova vina, piva, fotoaparata, kafe aparata ili vaučera od 200 evra u tržnom centru.

I još mnogo, mnogo stvari.

Nije to tipično za Čehe i ova firma jeste drugačija. Ali da, ovakvi uslovi postoje i ovakva sreća desila se baš meni. Ne zato što sam ja baš posebna, nego zato što nisam odustala od traženja, a ni od zahtevanja svojih prava.

Nemoj ni ti, pruži sebi ovakvu priliku i promeni i ti svoj život na bolje. Zar ne želiš i ti sve ove kul stvari? Sve ovo može i tebi da se desi. I hoće, ali samo ako neumorno grabiš.

Zašto AIESEC prakse nisu sjajna stvar?

Ja čak i ne mislim da su ovi razlozi validni, ali nabrojaću ih jer su česte reakcije koje čujem.
Prvi razlog je da nećeš zaraditi ni uštedeti mnogo novca.
Drugi je da ako ti firma ne produži ugovor, moraćeš po isteku programa da se vratiš nazad ukoliko sam ne pronađeš druge opcije.
Sam razmisli da li je nula iskustva bolje od jednog kratkog iskustva. Ili da li je novac zaista toliko važan u poređenju sa znanjem koje stičeš. A koje, s vremenom, donosi novac.

___________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ukoliko sam nešto izostavila, piši mi u komentare ili na imejl stojsinteodora@gmail.com. Ako imaš bilo kakva pitanja o ovim praksama koja nisam pokrila, isto me kontaktiraj.
Važno: Ovaj tekst nije ni u kom smislu sponzorisan. AIESEC-ovci čak i ne znaju da ovaj tekst nastaje i biće obavešteni tek po izlasku teksta. Moj život se promenio jer sam sreće da pronađem poziciju preko AIESEC organizacije i smatram da i ostali treba da znaju za ove mogućnosti.
Ako znaš nekog ko želi da ide na ove prakse, a hoće da čuje konkretno iskustvo, prosledi ovaj tekst. Čitamo se sledeće nedelje. 🙂

If you like this post, let's share it!
0


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.